Ljubav preko supe
Moja mama najbolje kuva! Moja baka najbolje kuva!
To sam nekad govorila,to sad slušam. Od svoje dece.
Dobro, malo kitim, pesnička sloboda (ako treba napisaću pesmicu na kraju)- nije baš uvek tako.
Bivalo je da mi kažu da mi ,,supa nije kao bakina".
Je l'?! Ajdee!
Palačinke mi nisu kao njene, to znam. Nije isto testo pod ruku, moje i njeno.
Istine radi, dobijala sam ja komplimente i za te palačinke, nije da nisam. Malo trapavo doduše, ali ko da se žali kad dete kaže:
- Mama, baš su ti nešto dobre palačinke danas!
- Haha, molim, srećo?!
Braća mu se smeju, gurkaju ga ispod stola pa malac shvata da treba pod hitno da popravi stvar.
- Ne, stvarno, skoro pa su kao bakine.
- ?
- Nisu ti čak ni zagorele! Baš su nešto lepe.
- Dobro, ne moraš dalje, izgore mi palačinka na šporetu.
Elem, ajde da razumem za palačinke. Ali supa! Sunce li vam žarko poljubim, pa zar vodu s mesom i rezancima ne znam da skuvam?!
Onda se naljutim, nazovem mamu i tražim da mi od trenutka uzimanja lonca u ruke da detaljan postupak pripremanja s u p e.
Zasučem rukave pa sve polako redom, videćete vi šta je supa. Napravim sve po receptu, sad jedino tvrdoća vode može da bude presudna ali sam sigurna da mama ne stavlja kalgon u vodu za supu.
Sedoše, pokretom na kojem bi im pozavidele i sinhrone plivačice uzeše kašike.
Gledam ih i čekam.
Ne lupkam varjačom o dlan iako me verovatno sad tako zamišljate. Smeškam se blaženo, spremna za salvu pohvala.
Gledam ih, čekam.
Hmm...
Gledam ih, čekam....
Jedu oni. Pogleduju se ispod onih okica, ma nek me neko ubedi da se, trepćući Morzeovu azbuku, ne dogovaraju koji će da mi saopšti istinu. Odlučeno je da je dobrovoljac najmlađi hajduk.
Umilnim glasićem, gledajući me kroz trepavice, kaže:
- Pa nije kao bakina.
Gde je ona varjača?!?! Gde je merač tvrdoće vode?